Konvertiti

Neshvaćeni buntovnik i "dete cveća", Ivan Trifunović se, sa samo 19 godina, otisnuo u Indiju da "traži istinu". Našao je islam. Danas je Abdulah Numan (53), doktor nauka, profesor na Univerzitetu u Melburnu. Majka Stamena ga uzalud preklinjala da kaže "šalim se", a baka LJubica dugo "napadala" beogradsku Bajrakli džamiju i tražila od muftije Hamdije Jusufspahića, "vratite mi ga". Ivanova-Abdulahova tetka, glumica Ružica Sokić, zamolila: "Ajde, ispričaj mi šta si to tamo u Indiji naučio".

“ČOVEK je tragično biće, kratkog veka. Ako mu pođe za rukom da se probije kroz sve prepreke i nedaće i ostvari svoje težnje, neizbežno ga čeka udarac o granicu ličnog života”, rekao je jednom Ivo Andrić.

- Ti si sad, i od sad, Abdulah Numan.

- Da, ja sam...

Velika džamija Adžmir u Rodestanu, Indija. U džamiji ko zna koju noć već, zanoćio Ivan Trifunović, dvadesetogodišnjak iz Beograda. Bio je februar 1970. godine. Noć i mukla tišina. Ivana noćima muči nesanica. Odnekud pritisla baš ove noći, pa ni oka da sklopi. Kao da čuje zvuk klavira - majka Stamena bila je učitelj u muzičkoj školi. Otac i ona su se razveli. Majka je patila. On sada ne zna ko ga još tamo čeka, u kući prekoputa “Ateljea 212”. Zna da su ostali oni koje voli i koji ga vole. A, nesanica traje.
- U neko doba noći, možda pred zoru, ne znam, pojavljuju se dva starca, jedan sede brade. Taj me pita: “Koliko para imaš?” Imao sam deset rupija i jedan metalni novčić. Tako i kažem, a starac veli: “Daj mi taj novac.” Pružim mu sve što sam imao. On mi vraća deset rupija, novčić zadržava. “Ovo je i za tebe i za mene dovoljno”, rekao je. Kratko je trajala ćutnja. Onda sam čuo: “Sada i od sada se ti zoveš Abdulah Numan”. Bio sam siguran, sasvim siguran, da sam čitav život čekao taj trenutak, to jutro, vedro i jasno, koje može da osvane samo namučenom i otrovanom čoveku. Jutro, posle kojeg više ništa ne želiš, ničeg se ne bojiš - priseća se.

TRI MOJA BLAGA

ABDULAH Numan u džamiji Adžmir ostao je duže od mesec dana. Tu je učio o islamu. Kako je i pre one, sudbinske noći, ovde boravio, imam je odlučio da pozove oca Ivana Trifunovića u Beogradu, Dragana. Rekao mu je: “Vaš sin je ovde, ako ste u mogućnosti, pošaljite mu avionsku kartu da se vrati kući”. I, vratio se Draganov i Stamenin sin kući. Ali...
Beograd, pre dva dana. Bajrakli džamija. Mir dnevne molitve, nema mujezina.

- Abdulah je ovamo! - kaže devojka sa ovlaš prebačenom maramom preko glave.
Srdačnost, otvorenost i veština da gost prepozna dobru nameru domaćina da otvori dušu tek onoliko koliko je to “dobrom merom začinjeno”, odgonetaju da je u spasavanju Abdulaha Numana svoju ulogu imao i mudri muftija beogradski, Hadži Hamdija Jusufspahić.

- Jusufspahići i moja porodica, moja supruga i deca, dva su najveća bogatstva koja imam - kaže Abdulah Numan (53), danas doktor nauka, profesor na prestižnom Univerzitetu “Viktori” u Melburnu.
Pre toga, u svoj “cirkulum vite” ubeležio je: tri fakultetske diplome! Prvu, na Fakultetu za islamske studije i filozofiju. Drugu je stekao na Fakultetu društvenih nauka, a treću dobio za biznis i menadžment. Magistrirao je na temi - islamska teologija.
- Muftija me prihvatio kao sina, ja njega kao oca - nastavlja Abdulah Numan. - Ali, imam u Beogradu ja još jedno blago, jedno divno biće, čisto i časno. Moju tetku, Ružicu Sokić! Jedino ona, kad sam se posle godinu i po vratio iz Indije i kada su moji već znali da sam primio islam, prekinula je tu mučnu ćutnju oko mene. Pozvala me na ručak i rekla: “Ajde, sad ti meni da ispričaš šta si to tamo naučio.
... A kada sam bio u Indiji, Beogradom se proneo glas da sam gotov, da sam se raspao od droge, da nisam među živima. Imao sam snage da, uz pomoć istine, krenem napred, ne sećajući se ničeg od onog što ostavljam iza sebe. A, znao sam šta me čeka kad se vratim.

PRELOMAN TRENUTAK

KAKO se otisnuo iz Beograda i zašto je podigao sidro od vere predaka Ivan Trifunović, jedino dete ugledne beogradske porodice sa prozorom na “Atelje 212”?

- Imao sam 19 godina, mladost drugačiju od većine beogradske dece, trnovit put - priča Abdulah Numan. - Bio je rat u Vijetnamu. Droga na svakom koraku. Nosili smo cveće u kosi, noćima spavali ispod “Konja” na Trgu Republike, oblačili košulje na cvetove. I, odmah su nas “otkrili” kao buntovnike protiv režima, koje je zahvatio grešni talas sa Zapada. Onda su nas jedne večeri pokupili. U školi je puklo: “E, tu su ovi neprijatelji države.”
Razredni kaže: “Ajde, sada da se javno izvinite državi... Ti, Trifunoviću, prvi”. Ustajem ja i govorim: “Izvinjavam se državi što sam podrivao njen društveni sistem. Nisam imao nameru da to učinim”.
Bio je to prelomni trenutak da Ivan Trifunović ode. A privlačila ga je Indija. Bio je uveren da je sve najbolje i najvrednije negde dalje odavde, a da je ovde prošlo sve pre nego što je on došao na red da živi. Da ovde za njegovu generaciju ostaju samo ogrisci lepe gozbe.
- Indija je bila to moje sunce - kaže Abdulah Numan. - Pokupio sam se sa petoricom prijatelja i kombijem smo krenuli. Preko Turske, Irana, Pakistana, Nepala do Indije. A na ovom putu, u Indiji posebno, spoznao sam potpunu čistotu ljudskih odnosa, toliko čestu da sam sebe potpuno ostvario. Posebno u veri.

RANE MAJKE STAMENE

Kada se vratio, Ivan Trifunović se sudario sa svojim i tuđim sudbinama. Trifunović u Beogradu, njegovi najdraži, svako na svoju stranu. Otac napustio majku. Na kući preko puta “Ateljea” stalno spuštene roletne, navučene onog trenutka kada se saznalo o njegovoj odluci. Znalo se od onog trenutka kada je glas poslao imam iz Adžmire. Otac Dragan je muški primio vest. Abdulah kaže: “Imao je razumevanja”. Majka Stamena nosila je u sebi to saznanje kao ranu. Klečala pod tom svojom ranom od prvog glasa, rešena da sve podnese do kraja života. Mislila je da je to samo porodična tajna, a slutila da o tome svi znaju. Samo, iz obzira prema njoj, uzornoj učiteljici klavira, možda i sažaljenja, to nisu govorili i pokazivali. Stamena se tešila da će razgovor sa sinom ipak doneti preokret, da će Ivan odustati.

Abdulah Numan se, kao da se sve upravo dešava, seća tog razgovora sa majkom:
- “Ti se šališ“, govorila mi je. “Kaži da se šališ“... U stvari, majka je želela da mene ubedi, da sve preokrene na šalu. U njenim očima prepoznao sam da je znala da se ne šalim. Shvatio sam da nije želela da čuje istinu. Poštedeo sam je.
Teku dani i meseci posle Abulahovog povratka u Beograd. U tom vremenu, kao da jeste i nije on. Bilo mu je žao što se vratio. Nije ni želeo da se vrati iz Adžmire. Ali je poštovao dogovor imama i oca Dragana.

Uputio se u Bajrakli džamiju. Dočekao ga je muftija Jusufspahić.

- Čitavu noć, on i njegova supruga Nebila, razgovarali su sa mnom, ali me nisu ubedili da se vratim kući. Ubedili su me da nastavim školovanje, gimnaziju koju sam napustio u drugom razredu, onda kada me privuklo društvo “dece cveća”... “Nećeš biti koristan ni sebi, ni muslimanima, ako se ne školuješ“, kazao mi je muftija. Završio sam gimnaziju, odslužio vojsku, prvo u Bregani, posle u Zagrebu. Pre odlaska u vojsku već sam u opštini Savski venac i zvanično promenio ime.

Ni utočište koje je našao u Bajrakli džamiji nije bilo bez potresa.

- Ne znam koliko je puta moja baba LJubica “napadala” na džamiju, vikala ispred, pretila muftiji: “Vi ste mi oteli dete, vratite mi ga”. Nije bilo lako muftiji, znam, ali sam ja već bio svoj.
Povratak iz vojske otvara novi put u životu Abdulaha Numana. Tih dana u Beograd je iz Melburna doputovala jedna lepa Razija.
- Ovde, u Institutu za strane jezike, u Gospodar Jovanovoj, učila je srpski - seća se Abdulah. - Pripremala je diplomski, svraćala je u Bajrakli džamiju. Čuo sam da je tu, rekli su mi da treba da je vidim. I, Abdulah je sreo Raziju.
- Kao da sam je celog života poznavao!
Venčali su se 27. jula 1975. godine. Bio je petak, džamija puna. Velika svadba. Medeni mesec u Sarajevu, Ilidža i vrelo Bosne, fijakeri i tamburaši.

- Onda sam sa Razijom otišao u Melburn - blag osmeh zatitra Abdulahovim licem. - Pratio me očinski uput muftije Jusufspahića da se dalje školujem.

MUNA I KERIM

ABDULAH Numan ima ćerku Munu (23) i sina Kerima (19). Muna (zenica oka) završila je Fakultet za biznis i menadžment, sin informatiku. Oboje su u Melburnu.

- Traže da im pričam o svom životu - kaže Abdulah. - Pričam im, ali ne sve. Izostavljam one najtrnovitije deonice mog životnog puta. Neću da deca kažu kad si ti tako prošao i dovde došao, daj da i mi probamo. Ne, deco, ne. Neka sva deca rastu u toplini porodičnog doma, neka sve generacije izazova kao što je bila moja usvoje samo ono što je za njih istinska sreća.
Muna je, kaže Abdulah, bila u Beogradu. Sama je želela da dođe.
- Javila mi se u Melburn sa nekog puta u Evropi i rekla: “Ja sam blizu tvog Beograda. Želim da vidim gde si se ti rodio” - priča Abdulah. - Požurio sam i ja iz Melburna, lepo smo se družili u Beogradu, pili toplu čokoladu kod “Ruskog cara” iako je bilo leto, šetali Tašmajdanom. Pokazao sam joj gde je bio pesak u kom sam se igrao, osnovnu školu u Kosovskoj ulici, prozor koji gleda na “Atelje 212”. Deca su čudo. Pravo čudo...

BEOGRAD I MELBURN

U BUDUĆNOSTI vidim sebe ovde, sa svojom porodicom, u Beogradu. Samo ovde, posle Melburna, uz Jusufspahiće, blizu njih i moje tetke Ružice. A, sećam se kako je deda Mihajlo Sokić govorio: “Šta će ona među glumcima?” Bio je surov deda Mihajlo, konzervativan... Kad kažem Beograd i ja, mislim na neko svoje mesto u obrazovanju mladih ljudi. Onako, kako me je učio hadži Hamdija: “Na korist sebi i muslimanima i svima koji žele dobro”.


Piše: Milena MARKOVIĆ
(Novosti.rs)