Tekstovi

Osoba sa čijom pričom ću početi ovu rubriku, sa pseudonimom Ummu Kulsum, živela je u Beogradu jedan period svog života. Dok sam se ja još uvek igrala sa lutkama, čudila se što me čudno gledaju kad izgovorim svoje ime, izbeglice koje su dolazile u našu kuću shvatala kao goste koji su nam došli u posetu, nju je počelo pratiti životno pitanje- Ko sam ja i kuda idem? Ona je nekada, pre nas, koračala ulicama Beograda veličajući Allaha. Na neki način mi se čini da je popločala put našim koracima.

 

“Druže  Tito, mi ti se kunemo!...”


Moja zakletva još kad sam bila jako mala da bi išta rasuđivala. Takva ideologija koja mi se tada, a i nekoliko godina nakon toga, činila idealnom bila je divna. Ljudi su radili, napredovali, bili smo ponosni na naše porodice, državu i narod. Učenici su bili marljivi i poletni, a mladost ispunjena žarom slobode. Ipak, tad nisam ni slutila koliko mi je zla, kao i mojim roditeljima, nanela upravo ta ideologija. Bilo je tu dobrih stvari koje i dan danas pamtim sa osmehom. Nije me bilo stid što volim da učim i napredujem. Tada mi se niko nije smejao. A danas to rade svakom detetu koje je imalo naprednije. Nažalost.

Obožavala se materija, ljudi. Teško je bilo isplivati iz svega toga. Jako teško.

Živela sam tada u Bosni gde je takođe vladala takva ideologija. Islam je bio po strani.

Nastavila sam da rastem sa takvim navikama i ubeđujući sebe u istinitost toga: ”Pa koliko je zla i nesreća u svetu. Nema pravde. Kako to da postoji pravda?“ Tako sam opovrgavala teoriju o tome da postoji Pravdeni Bog. A sa druge strane podvrđivala onu na koju sam bila navođena.

Kada sam počela da zrelim, u tinejdžerskim godinama, počinje da se menja moj stav o tome šta sam i odakle dolazim. Ko upravlja nama i gde je pravda? Zar toliko siromašnih i gladnih u svetu. A sa druge strane toliko bogataša. Kako će siromašni biti iskupljeni time? Mora da postoji za njih neka pravda na drugome svetu. Ko nas je stvorio i zašto? Mnogo pitanja, a već nametnuti odgovori od strane navedene ideologije. Samo, da li su ti odgovori ispravni. Nikako da se slože sa razumom i mojim osećajima.

Počela sam da se interesujem za islamsku literaturu pošto mi je ona bila najbliža. Moje društvo u Sarajevu, mom rodnom gradu, bilo je drugačije od ostalih. Nekako smo uvek bili zreliji i razmišljali o svemu na specifičan način. Bilo je u našem društvu onih koji su puno tragali. I ja sam tragala.  Ali sam to dugo krila. Niko od mojih nije znao.


Pričala sam sa svima o religiji. Kome god sam mogla postavljala sam razna pitanja. Išla sam čak i u crkvu. Postavljala sam hrišćanima, svaki put iznova, nova pitanja. Jednostavno za mene ta priča nije „pila vodu“. Hrišćanstvo i trojstvo su mi se činili veoma nelogični, a mome srcu strani.

Bilo je onih u našem društvu koji su bili religiozni i koji su pristupali učenju hrišćanstva, ali isto tako i Islama. Šta je to njih učinilo religioznima?

Želela sam da istražujem. Pošto nisam sebe pronalazila u hrišćanstvu počela sam čitati o hinduizmu i Dalaj Lami. Shvatila sam da su i ta učenja strana mom cilju. Počeo je i moj kontakt sa Islamom. Još uvek sam se u to vreme pomalo dvoumila oko hrišćanstva. Jedno veče, presudno za dalje korake, desilo se da sam propustila zakazani odlazak u crkvu.  Osetila sam da je to znak od Boga.


Čitala sam knjige Mustafe Mahmuda, ali jedna od najomiljenijih knjiga bila mi je „Čujem šum, prijatelja ne vidim“ od čuvenog tabina Hasana el Basrija. Ove knjige sam čuvala kao svoju najdražu tajnu i bogatstvo.


Prvi namaz. Džamija Magribija na Marin dvoru. Sarajevo. Bio je to najdraži namaz. Nisam znala izgovarati puno toga, ali divna osećanja su izlazila iz mene. Shvatala sam stvarnu suštinu ovog divnog ibadeta. Mislim da je to bila najskrušenija molitva u mom životu. Pala sam na sedždu i tad stvarno shvatila da sam ja muslimanka. Da sam pokorna Allahu.


Mesec Ramazan postila sam krišom. Moji roditelji nisu primećivali da mi se nešto čudno dešava. Bilo je puno iskušenja koja su nailazila kako sam počela čvrsto da praktikujem Islam. Nekako sam bila usamljena, često čudna drugima. Nadala sam se da će se to uskoro promeniti i da me tamo negde čeka bar jedna srodna duša. Još jedan stranac.


I onda, nastupio je strašni rat u Bosni. Morali smo da izbegnemo. Gde? U Srbiju. Moramo ići. Put je rizičan, ali nema nazad. Nosim sa sobom puno tuge i straha. Bez islamskih knjiga nisam mogla. Ponela sam ih. I to, tada, preko srpske granice. Majka ih je pronašla u Beogradu. Nije mogla da veruje. Bila je ljuta što sam to uradila. Ali nisam mogla da ih ne ponesem. One su bile deo mene.


Moj život u Beogradu, tih 90-ih, bio je čudan i u isto vreme zanimljiv. Nisam se dobro snalazila u novoj okolini, jer sam zbog svojih uverenja bila ponovo stranac. Dugo sam se krila da klanjam i praktikujem Islam. Krila sam se kako od svojih, tako i od svih ostalih.


Treba pronaći Bajrakli džamiju. Ratne godine, mržnja, a ja u sred Beograda tražim džamiju. Koliko snage i volje je trebalo za tako nešto? Pa morala sam je pronaći. Znala sam da ću tu, u Allahovoj kući, pronaći mir i biti zaštićena.


Počela sam da studiram i pronašla svoje društvo. To su bile dve osobe koje su takođe bile primile Islam. Naše druženje bilo je puno divnih trenutaka. Tako je lepo kad se družite sa nekim ko ima poglede kao i vi. A sve to, u sred Beograda. Teško je bilo pronaći nekoga takvog. Elhamdulillah. Često smo se nalazili satima pričajući. Sećam se da smo osećali da je ceo Beograd naš. Na Slaviji, bilo je naše mesto okupljanja. Odatle bismo krenuli u  šetnju. Maštali smo da praktikujemo Islam u potpunosti. Bili smo tako slobodni što smo muslimani, a sa druge strane zatvoreni što ne možemo u potpunosti da praktikujemo svoju divnu veru.


Jedna od stvari u Beogradu za koju mnogi znaju jeste upravo ta da vam ovaj beli grad daje nekakvu dozu slobode. Ta sloboda se odnosi na mogućnost širine u obrazovanju i proučavanju. U Narodnoj biblioteci, u Beogradu, čitala sam prevod Kur'ana kao i sahihul Buhari. Pošto knjige nisu smele da se iznose, već samo tamo čitaju, vodila sam beleške. Trudila sam se da ove beleške hadisa naučim i primenim.


Često sam se osećala kao zarobljenik u Beogradu, ali sada kad se setim tih trenutaka od sreće bih zaplakala. Kako je Allah Mudar i Milostiv! Daje nam da mu padnemo na sedždu, skrušeno, na raznim delovima Planete, u raznim okolinostima. Eh, kad bi mi opet dao da jedan trenutak budem u Beogradu, da se opet borim za svoju veru, onako snažno i iskreno. Tek sad shvatam da su mi to bili jedni od najlepših trenutaka. Mašallah.

Piše: Umm Kulsum

www.pozivuraj.com